Kako se srušila »Avala«
ivana milanović hrašovec
VREME | BR 1269 | 30. APRIL 2015

SVE PRETHODNE VLADE SU OD 2000. NAOVAMO MALO- -POMALO ZAPUŠTALE I RUŠILE NEKADAŠNJEG JUGOSLOVENSKOG FILMSKOG GIGANTA, OKLEVAJUĆI DA "AVALA FILM" PRODAJU I STALNO NAJAVLJUJUĆI NEKE KUPCE-INVESTITORE. OVA VLAST JE SA "AVALOM" ZAVRŠILA POSAO. JOŠ JE OSTALO DA SAZNAMO KO JE ZAISTA NJEN NOVI VLASNIK

Posle deceniju, dve i više, propadanja "Avala filma", te stalnog merkanja i preračunavanja ove srpske Ćinećite u kvadratne metre i građevinske parcele, dosadnih i razvučenih "pretnji" tenderima i prodajom, a dok je s druge strane ipak klijala kakva-takva nada u spas – kraj se dogodio brzopotezno, takoreći iznenada. I dok su sve prethodne vlade imale iste namere u vezi sa prodajom "Avale", oko kojih su se dugo meškoljile i snebivale, ova sada je konačno zasekla, i to po prostoj recepturi: tender, jedan kupac – prodato. Rezultat je: tek sada se ništa ne zna. Ni da li je "Avala film" baš do temelja propao, ni da li se ipak nešto moglo spasiti, ni kolika su stvarna dugovanja – jer premijer priča jedno a svi ostali drugo – ni šta će biti sa ogromnom filmskom zaostavštinom, a tek sapunica oko toga ko je stvarni kupac ovog nekadašnjeg filmskog giganta već uveliko štipa za oči i vuče za nos.

MIŠELI, KARIĆI I DRUGI: Od onoga što je dostupno javnosti zna se da je novi vlasnik "Avala filma" firma "Filmway" ili na srpskom "Filmski put". U medijima se moglo pročitati da je osnovana pre mesec dana, da je već nedelju dana po osnivanju stavljena pod hipoteku, pominje se da je reč o nekakvom konzorcijumu američkog i francuskog kapitala, da je firma osnovana sa vlasničkim kapitalom od svega 60.000 dinara, da joj je račun otvoren kod "Dunav banke" a.d. Zvečan... Zna se da je ceo "Avala film" ta firma platila manje od devet miliona evra, što je bila početna cena na licitaciji, iako je procenjena vrednost bila 20 miliona evra. A kada se kaže "ceo ‘Avala film’", misli se na 37 hektara zemljišta u šumi i 20.000 kvadratnih metara poslovnog prostora plus producentska prava na filmove: oko 400 dokumentarnih i 200 igranih koje su režirali mnogi poznati režiseri SFRJ, oko 120 koprodukcija sa stranim partnerima, animirani, reklamni filmovi, TV serije... Javnosti je saopšteno i to da je direktor "Filmskog puta" izvesni Mišel Babić, čovek francuskog državljanstva, a da hipoteku nad firmom ima izvesni Saša Ćorović, bivši vlasnik jedne taksi firme iz Pančeva. Iz ovih gotovo bizarnih podataka, jedino što još nedostaje jeste stari srpski običaj da je neko nekome ovde kum. Čak i pominjanje Karića kao novog vlasnika, koji navodno stoji iza cele ove priče, više liči na zamenu teza, a i BK grupa je u svom saopštenju sve to oštro demantovala i rekla: "Da je BK grupa ikako imala mogućnost da se nadmeće u kupoprodaji ‘Avala filma’, mi bismo ponudili najmanje 100 miliona evra jer potencijal ‘Avala filma’, najvećeg filmskog studija u nekadašnjoj Jugoslaviji, ravan je američkom Holivudu." Dok su mediji njušili priču o Kariću i njegovoj novoj televiziji na terenu ‘Avala filma’, istog dana, u ponedeljak 27. aprila, potpisan je ugovor između pravnog zastupnika "Filmskog puta" Vidoja Marjanovića i Agencije za privatizaciju.

U odbranu već završenog posla stao je premijer Aleksandar Vučić, koji je izjavio da je sud, a ne Vlada Srbije, prodao "Avala film", koji je imao dug od 20 miliona evra, iako se uvek do sada govorilo o pet puta manjem iznosu, zbog kojih je iz neobjašnjivih razloga i otišao u stečajni postupak 2011. godine. Režiser Srđan Dragojević je ukazivao na to kako "Avala film" duguje javnim preduzećima isto kao i mnoga druga preduzeća koja nisu u stečaju i bankrotstvu, jer su ovi dugovi Vodovodu, EDB-u, Poreskoj upravi reprogramirani – što se moglo učiniti i sa "Avala filmom", ali nije. Bez obzira na sve, premijer je poručio da država više ne treba da "održava mrtvace". Neminovno, iz sećanja je ponovo prizvano ime Nikole Đivanovića koji je, kada je na sličan način kupio "Beograd film", rekao da su beogradski bioskopi odavno mrtvi i da je on došao samo da ih sahrani.

DECA I TAJKUNI: U seriji tekstova koje je "Vreme" još od 2001. objavljivalo o slučaju "Avala filma" i uopšte rasprodaji stubova-nosača kulturnog, naročito filmskog života, sve više se kristalisalo pitanje šta će u slučaju prodaje biti sa filmskim fondom "Avala filma". U tekstu "Filmski maraton" iz februara 2013. ("Vreme" br. 1156) piše: "Pre nekoliko dana u javnost je dospela informacija da Agencija za privatizaciju namerava da raspiše oglas za prodaju prvog dela ‘Avala filma’. Međutim, od predviđene zgrade za prodaju mnogo veći šok izazvala je odluka da se ujedno prodaje i ceo fond ‘Avalinih’ filmova, među kojima su i najpoznatija ostvarenja domaće kinematografije:Skupljači perja, Marš na Drinu, Mi nismo anđeli, filmovi Puriše Đorđevića, Gorana Markovića, legendarni partizanski filmovi, vredna i bogata kolekcija filmske kulturne baštine. Što se same zgrade tiče, reč je o Ateljeu 4 koji se nalazi na parceli koju ‘Avala film’ deli sa RTS-om . U pitanju je studio koji ima bazen namenjen podvodnom snimanju, a gde su nekad snimani Robinson Kruso, Andergraund ili Lavirint."

Dve godine ranije, u aprilu 2011. ("Vreme" br. 1060), o "Avala filmu" je, između ostalih, govorila Mila Turajlić, autorka nagrađivanog filma Cinema Komunisto: "Na prostoru bivše Jugoslavije ‘Avala’ je bila najveći filmski producent: od svih filmova snimljenih od 1945. do 1989. skoro 50 odsto je njena produkcija. U ‘Avali’ se i dan-danas nalazi najbolja akustična sala u Srbiji, bolja nego ova koju ima Filharmonija. Daleko, bez premca, najveći filmski studio, ali o kome nikad do sada nije napravljena nijedna monografija."

Danas, posle prodaje, i to nepoznatom kupcu, o otkupljenim producentskim pravima, Mila Turajlić u svom tekstu objavljenom u listu "Politika" kaže: "To znači da novi vlasnik ‘Avala filma’ ima producentska prava (što ne treba mešati sa autorskim pravima) na te filmove, među kojima se nalaze ostvarenja Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Miše Radivojevića, od Slavice do Sabirnog centra i još nekoliko stotina drugih jugoslovenskih filmova." Problem je u tome, kako navodi, što se za svako javno prikazivanje tih filmova, bilo da se emituju na televiziji, puštaju studentima, izdaju ili prodaju u novim digitalnim oblicima mora tražiti dozvola nosioca producentskih prava: "Novi vlasnik moći će da naplati koji god iznos želi za prikazivanje tih filmova – da traži 2000 evra za dozvolu da se Tito i ja prikaže na retrospektivi filmova Gorana Markovića, ili da traži 10.000 evra za dozvolu da se upotrebi dva minuta iz filma Prekobrojna u dokumentarnom filmu o karijeri Milene Dravić." Zašto nam se čini da je to nepravedno, pita Turajlić i odgovara: "Zato što su ti filmovi finansirani društvenim sredstvima, zato što je ‘Avala film’ bio društvena svojina, zato što se ne čini ispravnim da jedan čovek zarađuje novac od eksploatacije filmova koje je ovo društvo pravilo u vremenima kada su svi zajedno ulagali u film."

Radoslav Zelenović, utemeljivač i direktor Jugoslovenske kinoteke, za "Vreme" kaže kako su sada "oni vlasnici, a mi čuvari": "Novi vlasnik raspolaže pravima onoga što mi čuvamo, a čuvanje plaća srpska država. Novi vlasnik sa tim materijalom može da radi šta hoće, može da prikazuje i može da ne prikazuje, svakako da ubira prihode. Međutim, kada bude došlo do priče o koprodukcionim i nekim drugim pravima, za očekivati je da će se pojaviti i onaj koji je ulagao u film koji će postaviti neke svoje zahteve, recimo da dobije svoj deo kolača od prodaje filma. Sudarili smo se sa onim što je rekao Krsto Papić kada se obavljala privatizacija ‘Jadran filma’: Zašto moji filmovi ne ostaju mojoj djeci nego tajkunima?"

FINALE: Na trenutak, ako se zaboravi zlatno i postzlatno doba "Avala filma", priča o njegovoj propasti traje poslednje dve i po decenije. Vlade koje su dolazile i prolazile nikako nisu uspevale da nađu odgovarajući ključ za rešenje. Deset godina stoji između teksta u "Vremenu" iz 2001. gde se postavlja pitanje "može li se od Srbije napraviti Holivud" i teksta iz 2011. kada je "Avala" pala pod stečaj i gde "zvuči neverovatno da će nekad slavni filmski studio biti rasparčan u zemljišne kvadrate i razgrabljen". Tada je za "Vreme" režiser Goran Marković objasnio: "Negde početkom devedesetih je Jugoeksport na nelegalan način, isplativši nekoliko plata zaposlenima, došao u posed 51 odsto ‘Avala filma’. To i ne bi bila tragedija da ta udbaška firma nije, u međuvremenu, bankrotirala pa su poverioci počeli da traže da se ‘Avala’ proda i oni se iz toga namire. U februaru 2003. vlada Zorana Đinđića donela je odluku o isplati dugova Jugoeksporta i povratku ‘Avala filma’ u državno vlasništvo. Ta odluka je povučena neposredno pre ubistva premijera. Od tada se sve vrti oko potraživanja poverioca Jugoeksporta i nije moguće taj problem rešiti osim na način na koji je to pokušao Đinđić. Da li za to ima političke volje, ne znam, ali mi se čini da mnogi priželjkuju da ‘Avala’ što više propadne i tako postane lak plen." Poslednja decenija "Avala filma" beleži propale dolaske investitora koji su navodno uvek hteli da ulože sumnjivo male pare, a da je zauzvrat uzmu na dugogodišnji zakup.

U međuvremenu, partije na vlasti su oblast kulture izmestile u neko drugo polje, između Agencije za privatizaciju i ministarstava finansija i privrede. Ministarstvu kulture je ostalo da sve to nemo gleda, izuzev što je uperilo prst ka Kinoteci kao eventualnom krivcu jer su prodajom "Avala filma" prodata i producentska prava za filmove. Sve do Ivana Tasovca, nijedan ministar kulture to još nije uradio. Prethodne vlade su, istina, zapuštale i rušile "Avalu", oklevajući i najavljujući neke "bolje" kupce-investitore. Ova vlast je sa "Avalom" završila posao. Još samo da saznamo ko je njen stvarni vlasnik.

RADOSLAV ZELENOVIĆ, DIREKTOR KINOTEKE
Čija su filmska prava
i. m. h.

"Problem sa ‘Avala filmom’ je taj što se počeo rešavati onda kada je postao nerešiv. U našoj tranziciji najveći gubitnik u kulturi je kinematografija. Ostali smo bez bioskopa, a sada smo ostali bez osnove onoga što je nekad bilo filmsko proizvodno preduzeće u Srbiji. Ono što meni u ovom slučaju smeta jeste pokušaj prebacivanja odgovornosti na Jugoslovensku kinoteku i na mene lično zato što su prodajom ‘Avala filma’ prodata i prava za filmove. Mi smo imali rok 8. april da podnesemo zahtev sudu da se kao kulturno dobro iz prodaje izuzmu filmovi ‘Avala filma’, i mi smo kao Kinoteka to uradili uz saglasnost Ministarstva kulture. Taj zahtev nije odbijen, on je čak odbačen, jer nismo stranka u sporu. Problem je morao da se rešava na nivou ministarstava, države. Međutim, znamo da se Ministarstvo kulture proglasilo nenadležnim, a kada je navodno postalo nadležno, reklo je da je Kinoteka kriva. Prvo bih voleo da razjasnimo sledeće: za sve filmove, pa i filmove ‘Avala filma’, koji se čuvaju u arhivu Kinoteke i koji po Zakonu o kinematografiji moraju da budu predati arhivu, ne pišu se nikakva rešenja da je to kulturno dobro, zato što po Zakonu o kulturnom dobru, materijal koji uđe u arhiv Kinoteke već jeste kulturno dobro. Ono što Kinoteka štiti kao posebno dobro od interesa za naš narod to su uglavnom arhivski materijali i do sada nije postojala praksa da se posebno štite igrani filmovi. Oni su na sigurnom, ali su prava prodata. Dugo već upozoravam, i kada je slučaj ‘Avala’ u pitanju i neki drugi slučajevi, čak i predlažemo neke zakone o Kinoteci i kojim pravima raspolaže Kinoteka, ali od tih zakona nije bilo ništa. Pokušavao sam svih tih meseci i godina da ukažem da nije prirodno da se prodaju prava na filmove. Naravno da mi ovakve optužbe smetaju. Pogotovo što smo u moje 23 godine rada, u kojima je bilo mnogo ministara kulture, sve vreme radili kao vrhunski profesionalci. Ponavljam: mi smo te filmove čuvali i sačuvali i to je za mene najvažnije."
 
Uloga Pedra u kulturnoj politicilični stavgorica mojović

O PRODAJI "AVALA FILMA", UNIŠTENJU BEOGRADSKIH BIOSKOPA, KINOTECI, MINISTRU IVANU TASOVCU, RADOSLAVU ZELENOVIĆU, SRĐANU DRAGOJEVIĆU, NEBOJŠI BRADIĆU, NADI POPOVIĆ PERIŠIĆ, KRIVICI "ŽUTIH", ODGOVORNOSTI NAPREDNJAKA, ULOZI SOCIJALISTA I KULTURNOJ POLITICI VOĐENOJ U SRBIJI POSLEDNJIH PETNAEST GODINA

Ovih dana kulturna javnost bila je zaokupljena i uzrujana prodajom, tj. "unovčavanjem" preduzeća "Avala film". Oglašavali su se i protestovali umetnici, kulturni radnici, niko od političara i političkih stranaka, osim što je bivši ministar Vučićeve vlade Saša Radulović na blogu objavio podatke o firmi koja je kupila ovo preduzeće.

Ministar kulture i informisanja je odmah izjavio da je slučaj ispolitizovan! Toj oceni se pre neki dan pridružio, nezaobilazno, premijer Vučić, tvrdeći "da su oni koji sad kritikuju privatizaciju uništili sve u Srbiji", da je "Avala film" prodao sud, a ne Vlada, da je dug bio 20 miliona evra, a sad će se namiriti i Grad i "Dunav osiguranje" i stari radnici, da je Ministarstvo kulture zaštitilo filmski fond… Svašta nešto loše reče premijer o "Avala filmu" kao "mrtvacu" i svašta dobro o ovoj naprednoj Vladi koja će sad da napravi nešto "zdravo". ("Politika", 26. april)

Ko je "ispolitizovao" Avala film: reditelji, glumci, pisci, scenaristi, kulturni radnici? Pošto su oni dosad bili jedini kritičari, da li se na njih odnosi tvrdnja da su sve uništili?

Znaju svi na koje "uništitelje" je Vučić mislio. Na one dežurne krivce kojim opravdava sve loše poteze sopstvene Vlade. Koliko god uvek bila prilika da se napadnu i okrive "žuti", u ovom slučaju to uopšte nije tačno, kao što nije tačno ni sve drugo što je Vučić izgovorio na temu "Avala filma".

Da krenemo nekim redom, ako reda uopšte može da bude.

O "AVALA FILMU": Početak propadanja ovog preduzeća vezuje se za njegovu predaju u većinsko vlasništvo Jugoeksportu 1991. godine. Dugovi se nagomilavaju. Vlada Zorana Đinđića donosi u februaru 2003. godine odluku da se otkupe dugovi "Avala filma", praktično izvrši reorganizacija i tako spreči stečaj.

Đinđić je ubijen, smenjivale su se vlade, dugovi nisu otkupljeni, pitanje reorganizacije više niko nije pokretao, a trebalo je Ministarstvo kulture. Dolazi 2011. kad se voljom Jugoeksporta pokreće stečaj nad "Avala filmom".

Urađene su i neke dobre stvari. Na inicijativu Ministarstva kulture uknjižene su parcele na kojima se nalaze depoi Jugoslovenske kinoteke u Košutnjaku i zato sad one ne mogu da budu prodate. Nije jasno zašto Ministarstvo kulture nije tada iniciralo i uknjiženje nekih parcela na "Avala film". Danas bi se moglo prodajom nekih od tih parcela na neizgrađenom zemljištu ili na zemljištu sa ruševnim objektima, otplatiti dug poveriocima i ne bi moralo sve na prodaju. Nije moralo sve na prodaju ni sada.

Krajem 2012. godine stečajni upravnik je završio svoj posao: raščivijani su imovinsko-pravni odnosi, precizno utvrđeni dugovi, predat filmski katalog Kinoteci. Ono što je trebalo da se uradi jeste da se donese odluka da li će se prodavati delovi "Avala filma" ili, kako se to kaže, "pravno lice u celini".

Ko je ono beše na vlasti od 2012?

Suštinsko pitanje je: Ko je doneo odluku da se "Avala film" prodaje u celini? Zašto iz prodaje nije izuzet bar filmski katalog "Avala filma"? Dug "Avala filma" nije, kako kaže Vučić, 20 miliona evra, nego nešto manje od četiri miliona. Prodat je za osam i nešto miliona evra. Dakle, za nadoknadu poveriocima bila je dovoljna prodaja i polovine "Avala filma". Nije morao biti "pokrpljen" filmskim katalogom koji je procenjen na manje od pola miliona. Možda su u međuvremenu promenili propise. "Avala film" najviše duguje državi: Ministarstvu finansija, tj. Upravi prihoda, što je skoro polovina duga. Potom, gradskim elektranama, vodovodu. Država je najveći poverilac, država je mogla da bude i vlasnik.

Pre nekoliko dana na pitanje novinara da li je država mogla da otkupi dugove "Avala filma" ministar Tasovac, skoro uvređen, odgovara da "možda za vas nisu, ali za mene četiri miliona jesu ogromne pare", uz to naravno "mi imamo prioritete". Pa je l’ 2013. bio prioritet šest miliona evra za Milanski edikt? Je l’ 2014. bio prioritet Institucionalno obeležavanje 100 godina od Prvog svetskog rata koje je koštalo oko pet miliona evra. Da li je obeležavanje tih godišnjica (koje je svakako trebalo obeležiti) za tako velike pare bilo toliki "prioritet"? U koje su to projekte od "istorijskog značaja" slupani milioni evra? Šta je ostalo od njih? Za kulturno nasleđe, za baštinu, za pamćenje?

Naravno da će vladajuća klika sada reći da ja "politizujem" slučaj "Avala filma", a još sam iz redova "žutih". Tek ćemo da ga ispolitizujemo, jer ćemo osporiti ovu prodaju po svim mogućim zakonima, a bogami i po Ustavu Republike Srbije.

I neka viču "politizacija". Kako se zove ovo što radi vlast: prodaje "Avala film" firmi koja je osnovana mesec dana pre prodaje sa kapitalom od 60.000 dinara, vlasnik bivši taksista, neki "pozadinski" vlasnici nedostupni javnosti, ne dozvoljavaju se telefonski pozivi, imena i likovi zatamnjeni kao u onim policijskim dosijeima i valjda "poznati nadležnima". To je valjda "depolitizacija".

Ono što posebno iritira u ovom slučaju je pokušaj Ministarstva kulture i samog Tasovca da diskredituje Jugoslovensku kinoteku i njenog direktora Radoslava Zelenovića.

O MINISTRU TASOVCU: Od kada je oglašeno "unovčavanje" "Avala filma", Ministarstvo kulture se proglašavalo nenadležnim: "zaobiđite nas". Onda su se stvari poprilično uzburkale, kulturne rubrike su uzavrele, posebno što se ispostavilo da je na prodaju i filmski katalog sa oko 600 igranih i dokumentarnih filmova. Vreme za prigovor je isticalo. Pošto se svi ti filmovi (po Zakonu o kinematografiji) nalaze u Kinoteci, oglasio se i njen dugogodišnji direktor Radoslav Zelenović. Kao i uvek dosad, gospodin Zelenović je na svoj odmeren, jasan, razumljiv način stao u zaštitu kinematografije i kulture. To on čini u trenutku kada se okončava konkurs za izbor novog direktora Kinoteke, na koji se nije javio jer mu je predočeno da treba da ode u penziju. Gospodin Zelenović ispunjava uslove za penziju, ali po svom znanju, iskustvu, zaslugama i vitalnosti mogao bi i dalje da bude direktor. Tim pre što su na konkursima već izabrani neki direktori stariji od Zelenovića, a pitanje njihovog penzionisanja nije postavljeno. Oni su valjda, za razliku od Zelenovića, nezamenljivi. I baš se kao zgodna prilika pojavilo i unovčavanje "Avala filma" da se dodatno osnaži stav da on mora u penziju.

Ministar kulture Ivan Tasovac

Dan pre prodaje "Avala filma" pojavljuje se saopštenje Ministarstva kulture, u kome ono odjednom kao probuđeno iz dremke postaje "nadležno" i proglašava Kinoteku odgovornom za to što filmski fond "Avala filma" nije proglašen za kulturno dobro i šalje inspekciju u Kinoteku.

Ministar Ivan Tasovac u emisiji "Presing" na televiziji N1 (dan pre prodaje "Avala filma") izjavljuje da Ministarstvo čini sve što je u njegovoj (ne)nadležnosti da zaštiti filmsko kulturno dobro. To "sve" što Ministarstvo čini, po onome što je ministar izjavio, svodi se na sledeće: Drug Tito je umro i samoupravljanje je ukinuto; ne treba sumnjati da firma koja će kupiti "Avala film" nema dobre namere i da će biti naklonjena filmskoj umetnosti; Kinoteka je odgovorna zato što filmski fond "Avala filma" nije utvrdila za kulturno dobro; Ministarstvo kulture je podučilo Kinoteku da uputi prigovor Privrednom sudu (podučili su ih da se žale zbog zaštite kulturnih dobara, a potom ih optužili da nisu filmove utvrdili za kulturna dobra); i ministar je iznenađen (nije delovalo da je i uvređen) odbijanjem tog prigovora.

Da razmotrimo te ministrove navode.

U više navrata Tasovac, u nameri da bude vickast, koristi dosetku: "Da vam saopštim ekskluzivnu vest: drug Tito je umro." Valjda očekuje da će odmah pridobiti one koji o Titu misle: "Beži, đavole." Ovog puta nije mu ta dosetka baš primerena. Tito je bio osvedočeni ljubitelj filma, što znaju čak i mlađe generacije (Mila Turajlić), i da nije mrtav, ovo sa "Avala filmom" se ne bi desilo. Ko su samoupravljači? Valjda filmski i kulturni radnici koji su se suprotstavili prodaji. Ne vidimo da se iko drugi bunio. Gospodo reditelji, scenaristi, glumci i ostala filmska bratijo, niste vi umetnici, autori, vi ste samoupravljači. A ta kategorija je izumrla kao relikt nekih prošlih i retrogradnih vremena. Ovo je novo, napredno i naprednjačko vreme i niste shvatili da ste ukinuti.

Ministar nema sumnju, on veruje u dobre namere firme koja će kupiti "Avala film". "Film way" po ekspresnom postupku postaje vlasnik. Onda se svašta nagađa o toj firmi. Šta je tačno? Ono što je zvanično upisano u APR ili ono što se priča, a ne zna se šta je gore. Čini se da ministar zna nešto više! Kaži, čoveče! Uteši i smiri "samoupravljače". Je li važno 37 hektara zemlje ili ta neka sitnica od 600 filmova? Možda ministar ima poverenja u ime firme koje samo za sebe govori da će biti "filmski put". Možda ministar nije čitao Dantea i nije upućen u istorijski dokazanu činjenicu da su mnogi putevi popločani dobrim namerama vodili pravo u pakao.

Naravno da tu utehu nećemo dobiti! Taman posla, otkud ministar da zna? Sve mora da bude po zakonu, transparentno, nema dogovora, nema korupcije i tako sve do Devetog kruga. Pakla! O KINOTECI: A šta je Kinoteka kriva? "Ona ništa nije kriva" (parafraza naslova jedne skorašnje pozorišne predstave). Ministarstvo kulture, naprasno "pronadleženo" šalje svilen gajtan Kinoteci, pritegnut još izjavama ministra Tasovca.

Direktor Kinoteke Radoslav Zelenović

Tačno je da nije izvršena kategorizacija (kulturno dobro, veliki značaj, izuzetan značaj). Ali – pošto se svi filmovi po Zakonu o kinematografiji dostavljaju Kinoteci, kad tu stignu oni na osnovu Zakona o kulturnim dobrima uživaju tzv. prethodnu zaštitu, tj. predstavljaju kulturno dobro po članu 25. i 27. istog tog Zakona. Kinoteka ih je sve evidentirala, obradila i oni su, po svim zakonima i po zdravoj pameti i logici, kulturna baština. A po Zakonu o privatizaciji (član 5), oni ne mogu biti predmet prodaje. Mogla je Kinoteka da ih podigne i na viši stepen zaštite. Šta to menja na stvari? I kako to da se u Ministarstvu makar neki dan ranije ne setiše da provere taj viši stepen?

Kinoteka, koliko mi je poznato, ima jednog pravnika. U Ministarstvu kulture ih je sijaset: sve pravnik do pravnika. U Službi zaštite ima petnaestak zaposlenih sa sve pomoćnicom i njenom platom od preko 1000 evra (posle umanjenja). Po Zakonu o kulturnim dobrima, Ministarstvo kulture je dužno da vrši nadzor i, kako piše, taj sektor u okviru Ministarstva zadužen je za "praćenje, analiziranje stanja u delatnosti zaštite i očuvanja nepokretnog, pokretnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa". Kako se niko od pravnika, od tih zaposlenih, tih sa platama od po hiljadu evra ne seti da onog časa kad je vladina (a ne Kinotekina) agencija objavila unovčavanje "Avala filma" da provere u kom su stanju fondovi "Avala filma" i da li su "podignuti na viši stepen zaštite". Po članu 50. Zakona o kulturnim dobrima, to se moglo uraditi po kratkom postupku.

Umesto da se bave zaštitom kulturnog nasleđa, Ministarstvo "koje čini sve što je u njihovoj moći" podučava Kinoteku da se obrati Privrednom sudu. Ministar to slavodobitno saopštava, jer eto oni iz Ministarstva su pametniji i verziraniji. Gospodine ministre, ne bi trebalo time da se hvališ, nego da onome ko je tebe tome podučio daš otkaz. Zato što Privredni sud sa pravnog stanovišta sa razlogom odbacuje prigovor Kinoteke. Zato što su u ovoj fazi postupka prigovor mogli da podnesu samo poverioci, tj. oni kojima je "Avala film" dužnik. Kinoteka to nije. Ministar Tasovac je mogao da zamoli svog kolegu iz Vlade, ministra Vujovića, da Ministarstvo finansija (Uprava prihoda) podnese taj prigovor. Mogao je to da uradi i Gradski vodovod, Elektrane, bilo ko od poverilaca. Da je bilo pameti, znanja, dobre volje da se uradi nešto za opšte dobro, za kulturu, za Srbiju.

Ispada da se Agencija za privatizaciju i Privredni sud drže zakona iz svojih resora kao pijan plota, a Ministarstvo kulture ne ume ni za jednu vrljiku od tog plota da se uhvati. To su uostalom dosad mnogo puta pokazali. Ne da ne znaju druge, ne poštuju i ne primenjuju zakone iz sopstvenog resora, ne koriste zakonske procedure da zaštite kulturu.

I onda: "Neka visi Pedro", tj. Radoslav Zelenović.

Gospodine Ivane Tasovcu, nije li te makar malo sramota? Pokušao si da uniziš čoveka koji je čitav svoj životni vek posvetio srpskoj kulturi, uradio toliko izvanrednih stvari za srpsku kinematografiju, odlikovan i srpskim i francuskim ordenima, uvažavan i poštovan u zemlji i svetu, već postao deo srpske kulturne istorije.

Radari ministrove sujete zabeležili su da se gospodin Zelenović suprotstavio brisanju pojma kinematografija iz nacrta novog zakona o kulturi, da je dao podršku mladim "okupatorima" bioskopa "Zvezda", izrazio sumnju u ministrovu opsesiju zvanu "digitalizacija" jer je javno upozorio da to nije najpouzdaniji metod za očuvanje filmskih zapisa. A u budžetu za ovu godinu za digitalizaciju je planirano 150 miliona dinara, uz to je i ministrov rođeni brat koordinator tog projekta u Srbiji. (Čovek je ekspert, a nekako se čini da su braća u ovoj vladi posebno zaštićene ličnosti). Nije dovoljno što gospodina Zelenovića terate u penziju, morali ste da bacite i kamen na njega.

O "BEOGRAD FILMU": Još jedna stvar deluje malo neverovatno u ovoj priči oko "Avala filma", a to je ponašanje nekih istaknutih članova SPS-a, kulturnih poslenika. Tim povodom imam i stranački i lični razlog da objasnim neke stvari i postavim neka pitanja. Niko ovih dana i ne pominje vlast u Gradu Beogradu kao odgovornu za prodaju "Avala filma", jer i nije nadležna.

Na sličan način je 2007. godine izvršena privatizacija "Beograd filma". Ja sam tada bila pomoćnica gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića. U više navrata sam, bez obzira na "nenadležnost", prozvana kao odgovorna za tu privatizaciju. Na tome naročito insistira reditelj Srđan Dragojević. Kao što i svi danas na vlasti insistiraju na odgovornosti DS-a za 24 tzv. sporne privatizacije, iako su skoro sve osim jedne ili dve (najpoznatija je Sartrid) izvršene u vreme dok je na vlasti bila koalicija DSS, G17+ i SPO (uz podršku SPS-a). Privatizacija "Beograd filma" obavljena je u februaru 2007. godine. Kao i sve privatizacije, obavila ju je Vlada Srbije. Premijer Vojislav Koštunica, ministar finansija Mlađan Dinkić, ministar privrede Predrag Bubalo, ministar kulture Dragan Kojadinović. DS je bio u opoziciji.

...N. Bradić..."Beograd film" je kupio izvesni Nikola Đivanović, savetnik Mlađana Dinkića. Bioskope preprodaje u vreme kad je ministar kulture Nebojša Bradić, tada isto iz Dinkićeve stranke. I niko od njih nije kriv! Nije ni danas Tasovac. Pre izvesnog vremena jedan od Đivanovićevih bioskopa "okupirala" je grupa mladih entuzijasta. Ministar Tasovac se opet proglasio nenadležnim. E, pa nije nenadležan, bar za "Zvezdu" i za "Balkan". To su objekti koji su proglašeni za kulturno dobro. Po zakonu, ukoliko se vlasnik, bez obzira da li je privatnik ili država, ne stara na pravi način o kulturnom dobru, Ministarstvo kulture mora da izvrši nadzor i da postavi staratelja. Svi su se uverili da se vlasnik "Zvezde" ni najmanje ne stara dobro o tom objektu. Zašto Ministarstvo nije postavilo staratelja?

...i kupac "Beograd filma" Nikola Đivanović

Zašto danas povodom prodaje "Avala filma" Ministarstvo kulture tvrdi da su filmovi zaštićeni jer je vlasnik obavezan da se pridržava "Zakona o kulturnim dobrima"? Šta ako se ne pridržava? Šta se desilo vlasniku bioskopa "Zvezda"? Nema veze. Nekako će opet okriviti "žute". Nekako će već okriviti i mene. Nisam se trudila da svojevremeno bučnim izjavama ostavim "utisak u javnosti". Nisam se ni hvalila kad sam 2002. godine, uprkos odluci tadašnje Savezne vlade, uradila sve što je bilo moguće da se ne proda zgrada Kinoteke. Trebalo je, mogla sam, jer je moja stranka bila na vlasti. Probijajući se kroz pravne, imovinske i birokratske lavirinte, pomogla sam da konačno Kinoteka dobije zgradu. Ja sam dobila plaketu Kinoteke. O AKTUELNOJ VLASTI: Godina je 2015. Već četvrtu godinu DS nije na vlasti, ja nisam nigde. Srđan Dragojević je poslanik vladajuće stranke SPS. Nada Popović Perišić, bivša ministarka kulture u vladi SPS-a je predsednica Upravnog odbora Filmskog centra. Uspešni filmski producent Miroslav Mogorović, član UO Kinoteke (i još ponekog), član SPS-a. Da ne nabrajam dalje.

Koliko će koštati dva minuta „Prekobrojne”
MILA TURAJLIĆ pet 24. april 2015.
This article was came out in the daily newspaper Politika

Prodajom preduzeća Avala film prodata su i producentska prava na sve filmove koje je Avala producirala.

To znači da novi vlasnik Avala filma ima producentska prava (što ne treba mešati sa autorskim pravima) na te filmove, među kojima se nalaze ostvarenja Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Miše Radivojevića; od Slavice do Sabirnog centra i još nekoliko stotina drugih jugoslovenskih filmova.

Zašto je prodaja producentskih prava Avala filma problem?

Odgovor je jednostavan. Za svako javno prikazivanje tih filmova, bilo da se emituju na televiziji, puštaju studentima filmskih škola, pripremaju, izdaju ili prodaju u novim digitalnim oblicima (DVD, Bluray, itd.), mora se tražiti dozvola nosioca producentskih prava. Ukoliko, na primer, želim na napravim dokumentarni film u kome koristim inserte iz nekih od Avalinih filmova, ja moram da imam dozvolu nosioca producentskih prava.

Šta menja činjenica da su producentska prava na te filmove prešla iz vlasništva Avala filma, preduzeća koje je bilo društvena svojina, u vlasništvo firme koje pripada ne-znamo-tačno-kome?

Prvo, zato što novi vlasnik Avale može da dođe i kaže: “meni je Desant na Drvar partizanština i zato nikad više nikom neću dati dozvolu da taj film emituje, prikaže, izda na DVD-ju, itd.” Problem je što jedan čovek može da odluči da neki filmovi zauvek nestanu iz javnog prikazivanja, a ti filmovi su pobednici festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu, Karlovim Varima i imaju kulturnu vrednost koja ne sme zavisiti od dobre volje jednog čoveka. A nije umirujuća činjenica da nakon ovoliko medijske buke novi vlasnik nije otkrio svoj identitet, niti se obratio direktno javnosti.

Drugo, zato što će novi vlasnik moći da naplati koji god iznos on želi za prikazivanje tih filmova – da traži 2,000 evra za dozvolu da se Tito i ja prikaže na retrospektivi filmova Gorana Markovića, ili da traži 10,000 evra za dozvolu da se upotrebi 2 minuta iz filma Prekobrojna u dokumentarnom filmu o karijeri Milene Dravić. Zašto nam se čini da je to nepravedno? Zato što su ti filmovi finansirani društvenim sredstvima, zato što je Avala film bila društvena svojina, zato što se ne čini ispravnim da jedan čovek zaradjuje novac od eksploatacije filmova koje je ovo društvo pravilo u vremenima kada su svi zajedno ulagali u film. Avala nije prva filmska kuća u Srbiji čiji je katalog filmova prešao u privatno vlasništvo, ali je javnost verovatno na ovo reagovala zato što ona kao producent stoji iza skoro polovine celokupnog jugoslovenskog filmskog stvaralaštva.

Treće, zato što je raspadom Jugoslavije ostalo nejasno kome pripadaju producentska prava na filmove koje su zajedno proizvele različite producentske kuće bivše Jugoslavije, pogotovu one kao što su “Udruženi jugoslovenski producenti”. Ko je nasledio njihova prava, u kojim procentima? To pitanje nikad nije rešeno. I kako sada prodati u privatno vlasništvo nešto za šta se ne zna čije je nasledstvo? (Kako je neki ekonomista uopšte procenio vrednost producentskih prava na katalog Avalinih filmova na oko 500.000 evra, kada na ovo pitanje nema odgovor?)

Četvrto, zato što je Avala proizvela i veliki broj filmova koji su bili međunarodne ko-produkcije. Kada sklopite producentski ugovor sa francuskom ili američkom producentskom kućom, u ugovoru, po pravilu, piše da producent ne može da proda svoj deo producentskih prava trećem licu bez saglasnosti ostalih ko-producenata. Dakle, u slučaju filmova kao što su Dugi brodovi, nije se smeo prodati Avalin deo prava bez saglasnosti “Columbia Pictures” iz Holivuda, koji je bio većinski ko-producent.

To je što se tiče producentskih prava. Sad prelazimo na same filmove, to jest fizičke rolne i filmske trake. Medijski naslovi koji alarmiraju da je prekjuče na aukciji prodato “naše filmsko blago” koje će sada nestati, su privukli pažnju javnosti, ali to ne znači da je prekjuče kupljena neka ogromna soba puna filmskih rolni. U prostorijama Avala filma odavno nema više filmskih rolni.

Gde se fizički nalaze filmovi Avala filma? Nalaze se tamo gde se nalaze svi filmovi proizvedeni u bivšoj Jugoslaviji, a to je u depou Jugoslovenske Kinoteke, zato što su po Zakonu o kinematografiji svi producenti bili u obavezi da negativ svakog filma koji proizvedu deponuju u Kinoteci. Međutim, Kinoteka ima samo obavezu da čuva te filmove, i nije njihov vlasnik. (Osim tih rolni koje Kinoteka mora po zakonu da čuva, u njenom depou se nalaze i rolne koje su u Kinoteku prenete pre par godina kada je u Avala filmu propao krov u prostorijama u kojima je Avala čuvala svoje kopije istih filmova).

Otkud odjednom napad na Kinoteku da “nije donela nijedno rešenje kojim se filmska građa utvrđuje za kulturno dobro i definišu adekvatne mere zaštite”? Samo neki od filmova čiji se negativi nalaze u Kinoteci imaju status kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Šta to uopšte znači za dalja producentska prava? Ko odlučuje koje filmove treba zaštititi, kako izgleda ta procedura, šta znače termini “nacionalno dobro” i “zaštićeno kulturno dobro” u oblasti kinematografije, izgleda da je stvar tumačenja. Kakve tačno veze ima kontrola o tome kako je Kinoteka “zaštitila negative” sa pravima na eksploataciju filma koju ima novi vlasnik?

Umesto da rasvetli odgovore na ta pitanja, Ministarstvo kulture se nekoliko nedelja proglašava nenadležnim i nezainteresovanim. I umesto da, iz gore pomenutih razloga, preduzme sve neophodne korake da se spreči prodaja producentskih prava na Avaline filmove, Ministarstvo kulture je naprasno izašlo sa saopštenjem da je Kinoteka kriva za nepropisno čuvanje filmova, i šalje inspekciju u depo Kinoteke da istraži kako oni brinu o “kulturnim dobrima”, istog dana dok se na drugom kraju grada na aukciji prodaju prava na te filmove.

Koja institucija je nadležna da preispita razloge što se nije reagovalo i da utvrdi da li se radi o regularnoj ili pljačkaškoj privatizaciji?

Foto: Ozonpress.net

Belgrade, April 22, 2015
12:00, Agency for Privatisation

Lov na Avalu
GORAN MARKOVIĆ, pon 20. april 2015.

Priča o Avali film je priča o ovoj zemlji. Čak i na prvi pogled, stanje u kome se nalazi Avala veoma je slično onom u kom je država. Polusrušena, napuštena, zarasla u korov, zar vam to ne liči na Srbiju? Borba za tih 37 hektara traje već decenijama. Ali tek kada se na krajnje nepošten, rekao bih kriminalni način Jugoexport dokopao 51% vlasništva nad Avalom, počela je agonija. Jugoexport je ubrzo bankrotirao i njegovi poverioci, a možete zamislite s kim je sve poslovalo to debeovsko preduzeće, počeli su traže da se Avala proda i odatle namire svoje dugove? Dakle, baza filmske industrije treba da odplaćuje njihove mutne poslove! Vlada Zorana Đinđinđića je u februaru 2003 donela rešenje o otkupu duga Jugoeksporta i preuzimanju Avale od strane države, što bi bilo spasonosno da Đinđić mesec dana kasnije nije ubijen a ta odluka naglo zaturena. U ministarstvu kulture postoji taj papir, imao sam ga u rukama. Kako bilo, lov na Avalu je nastavljen. U ovom trenutku, kada se Avala prodaje na metar, po mome mišljenju, jedini način da se spase jeste model po kome je spašena knjižara Geca Kon. Dakle, da se proglasi prostorom koji predstavlja kulturno nasleđe. Međutim, ministarstvo kulture nije prstom mrdnulo u tom pravcu, peru ruke, čini im se da je Avala isuviše vruć krompir. Sve zemlje u okruženju su sačuvale bazu svoje filmske industrije i, šta više, jako dobro zarađuju na tome. U Sofiji na primer, u filmskom gradu Bojana, koja je bila u još gorem stanju nego što je Avala, trenutno se snimaju na desetine amričkih serija a u gradu su sagrađena tri hotela koji opslužuju filmske radnike. Sama Bojana izgleda kao deo Holivuda. Kada posmislite kakav je srpski film u odnosu na bugarski i šta je sve od koprodukcija snimano ovde, biće vam jasno koliko je prodaja Avala film besmislena. Ili ima nekakav smisao koji nam nije dokučiv.

The end is near: 2 days left until the auction of Avala Film.

Today we visit the PROPS DEPOT, as part of our last tour through the film city which will be sold on April 22, 2015. 

Kraj “fabrike snova”SVETLANA I ZORAN POPOVIĆ ned 19. april 2015.

Najavljena prodaja ostataka nekadašnjeg stuba kinematografije jedne velike i, u mnogome razvijene, zemlje deluje kao poslednji čin tragičnog razaranja čitave jedne zajednice i njenih dostignuća. Uz to, prodavac maskiran u bezličnost institucija najavljuje da uz devastirani studio i njegove privlačne prostore u paketu nudi i sve proizvedene filmove. Kao staru traku i kutije ili kao neprocenjivu kulturnu baštinu, o tome treba da odluči još uvek neimenovani kupac potencijalno spreman da čitav prostor raskrči i preore da bi napravio još jedan novi atraktivni poslovni poduhvat u nezadrživom propadanju dugom skoro 25 godina!

Uništiti, razoriti i u korenu zatrti FABRIKU SNOVA, i to nekada toliko uspešnu da o tome mogu samo da sanjaju sadašnji moćnici, deluje kao još jedna surova pretnja ravna bombardovanjima koja su trajno obeležila ovaj prostor i ljude u njemu. Koja evropska država je ostala bez svog filmskog studija, a mnoge su uspele da ih modernizuju i dodatno razviju! Šta se to onda sa nama dešava?

Kruna tog horora je još surovija pretnja prodaje samih snova koji su se nesrećno zatekli u magacinima davno zaboravljene fabrike. Prodavati za novac kulturnu baštinu, samu suštinu i koren postojanja jednog društva, svakako je nezabeleženi čin vandalizma.

Izgleda da je ovo poslednji trenutak da pokušamo da učinimo sve što je sada moguće da bismo se spasli trajne sramote i stida koji prete da obeleže sve što u budućnosti budemo činili ili ne činili.

“Partizani” (Đango i Jug Bogdan)
DIMITRIJE VOJNOV ned 19. april 2015.

Tekst je napisan za kampanju Grad izgubljenih filmova u partnerstvu sa portalom Agitpop

Prošle godine proslavili smo četrdeseti rođendan filma “Partizani” Stoleta Jankovića, jedne od poslednjih velikih bioskopskih fresaka posvećenih NOBu. Iste godine izašla je i “Užička republika” Žike Mitrovića, međutim Jankovićev film je paradigmatičniji primer dekadencije tadašnje jugoslovenske kinematografije.

Nedavno sam reprizirao ovaj film u jednoj neobičnoj formi. Naime, neki fanovi Roda Tejlora sklopili su najdužu dostupnu verziju, mimo tročasovne televizijske mini-serije naravno, a to je srpsko DVD izdanje, i pod one scene koje su ostale i u američkoj verziji podvukli ton sa engleskom nahsinhronizacijom. Pod onim scenama kojih nema u američkoj verziji ostavili su ton iz jugoslovenske i titlovali bitne dijaloge, ostavivši bez prevoda samo poneko dovikivanje, koje je razumljivo iz konteksta.

Ovo “krpljenje” jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj “napabirčenoj” kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.

Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rodom Tejlorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.

I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Tejlorovih akcionih filmova, naročito jer on u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo malo trofejno pojavljivanje što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama. Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Tejlor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog “čoveka od akcije”.

Možda i najbolji film u Tejlorovom opusu jeste “Poslednji voz iz Katange” Džeka Kardifa, jedan od omiljenih Martina Scorsezea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Tejlor suočava sa Peterom Karstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih demona. U “Partizanima” su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju međusobni obračub a Karsten igra svirepog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana. Nedavno preminuli Karsten se tada već preselio u Jugoslaviju i postao je naš “domaći Nemac”, praktično zapustivši svoju do tada uspešnu karijeru “holivudskog Nemca”.

Rod Tejlor unutar jedinice ima hladan partnerski odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje po harizmi za dotadšnjim štićenikom Džona Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.

Ono što “Partizane” izdvaja od drugih Tejlorovih akcijaša jesu I ozbiljni resursi uloženi u film. Los Anđeles Tajms je pisao da su “Partizani” koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u realizaciji učestvovalo oko deset hiljada članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi druge Tejlorove angažmane.

Po svojoj funkciji u Partiji, Janković je inače važio za najviše pozicioniranog filmadžiju u Jugoslaviji što je kod mnogih tadašnjih autora stvaralo blag podsmeh i vise vezivalo njegovo povlašćeno mesto u esnafu za partizanski staž nego za talenat. No, ukupno uzev, Janković je ostavio zanimljiv opus iza sebe sa nekoliko filmova koji se izdvajaju.

Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija projekta -komemoracija masakra u Šapcu, nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito predano u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istinito više liči na fikciju.

Kad je o pripovedanju reč, “Partizani” imaju dosta elipsi, podrazumevanja i skokova u vremenu čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. S druge strane, ovo je jedan od onih filmova koju su snimani u etapama po neekonomičnom bondarčukovsko-bulajićevskom principu obuhvatanja sva četiri godišnja doba. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom, Hauard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao reditelj art-filma našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu. Strani scenarista je u ovom slučaju bio verovatno doveden da upriliči film za potrebe američih koproducenata ali je tada postojala praksa dovođenja stranih pojačanja, tako je Bulajić, recimo, na “Neretvi” ugostio Viskontijevog saradnika Uga Pira.

Možda najneobičniji detalj je muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se grčki internacionalac Mikis Teodorakis (u Jugoslaviji je recimo radio i muziku za “Sutjesku”) i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma “Epopeja partizana” koju peva Leo Martin, a zapravo je reč o obradi “Odiseje” samo sa stihovima Milovana Vitezovića!

U opusu Roda Tejlora, “Partizani” mogu zauzeti mesto bitnog ratnog filma, iza klasika kao što je “36 sati”, a ne smemo zanemariti ni veliki odjek Tarantinovih “Prokletnika”. Zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora koji su želeli da snime nešto vise od rutinskog repertoarskog rada ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Sam Tejlor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.

Zanimljivo je da američka verzija nije bila dostupna jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili kadrove lavova u trku i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od divljih zveri. Smatram da je ovo više plod smisla za humor nego istina. Ipak, očigledno je američka verzija bila znatno više formulisana kao B-film što je bila sudbina mnogih partizanskih filmova ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim trilerima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca. Krvavac je čak na stranim verzijama svojih filmova i potpisivan kao Tom Rejmaunt ili Harold Kroford.

Filmovi o nacističkim zločinima su u principu bili ćorsokak naše inače bogate filmografije o Drugom svetskom ratu i više su proisticali iz bogatog finansiranja unesrećenih sredina nego iz umetničke inspiracije. Tako su recimo značajne teme kraljevačkog i kragujevačkog masakra ili niškog logora dobile beznačajne ekranizacije. Branimir Tori Janković je bio reditelj naročito specijalizovan za tu temu. Na našem terenu, paradoksalno, najznačajniji naslov o brutalnim nacističkim zločinima snimio je Đilo Pontekorvo u svom značajnom i svojevremeno kontroverznom filmu “Kapo”, jednoj od temeljnih priča o Holokaustu, ali tu je naš prostor poslužio samo kao lokacija a Lovćen film kao ko-producent.

Za razliku od mnogih partizanskih filmova koji su služili za odlivanje sredstava, “Partizani” su barem stekli kultni status u Americi zahvaljujući Rodu Tejloru a on je nedavno rehailitovan kod Tarantina što će mu omogućiti još puno novih gledalaca. Gledan iz vizure internacionalnog B-filma on deluje bogato i sveže.

Ipak, to nije bio cilj zajednice kada ga je proizvodila no nehotice je u njemu zarobljen taj spoj rekvijemskog socijalizma i neobuzdanog konzumerizma koji je tada vladao Jugoslavijom. Perverzna želja da u istinitoj priči iz NOBa glavnog junaka igra holivudski glumac bila je svojevrsni pokušaj da se “naši događaji” približe internacionalnoj publici a u pozadini su se uvek javljali isključivo komercijalni interesi stranih producenata. I tako su u lokalu nastajale istorijske freske a napolju su filmovi prodavani “na metar” kao B-produkcija. Ukoliko je već neko trebalo da bude “uvezen”, to su bili reditelji, kao na primer pomenuti Đilo Pontekorvo koji je snimio klasik političkog filma “Bitka za Alžir” čime je ovu istorijsku priču smestio u nezaborav. U početku su doduše neki strani reditelji poput velikog nemačkog stiliste Helmuta Kojtnera “gostovali” kod nas, ali se internacionalizacija potom nastavila kroz angažovanje glumaca. U umetničkom pogledu najznačajnije uspehe u prikazivanju ratnih strahota sa stranim glumcima u podeli imali su Lordan Zafranović u “Padu Italije” i Žika Mitrović u “Gorkim travama”.

I danas se u našoj javnosti često licitira o angažmanu stranih glumaca u ekranizacijama priča iz srpske istorije. Ipak, kada god pomislimo da je to put da se naša kultura internacionalno plasira setimo se Mimičinog “Banović Strahinje” u kome je Đango igrao Strahinju a Goldfinger Jug Bogdana.

“Neka je večna slava našoj Avali…”
MILJEN KLJAKOVIĆ ned 19. april 2015.

Da li je moguće prodati Narodni muzej sa njegovom kompletnom postavkom i depoom u kome se čuvaju dela neprocenjive kulturne vrednosti, ili prodati Narodnu biblioteku sa kompletnim fondom knjiga i arhivom od izuzetnog društvenog znacaja? Da li je moguće prodati Jugoslovensku kinoteku sa jedinstvenom filmskom arhivom i dokumentacijom, ili prodati Narodno pozorište, sve zajedno sa glumcima i inventarom koji ima?  Da li je moguće prodati “Avala film”, jedan od najznačajnijih filmskih studija u ovom delu Evrope, i to sve zajedno sa filmskim fondom nemerljivog kulturno-istorijskog značaja? DA… U ovoj zemlji čuda, sve je dozvoljeno i sve je moguće. Za sada mozemo biti srećni i zadovoljni što je na listi za prodaju samo “Avala film” i njen filmski fond koji su kroz decenije stvarale generacije naših istaknutih i proslavljenih filmskih umetnika. Prodaje se deo istorije koji će ubrzo pasti u zaborav jer istorijsko pamćenje ovog naroda, kako bi rekao jedan naš pisac, nije duže od kokošijeg  između dva kljucanja.

Ne prodaje se “Avala film”u cilju njenog očuvanja i kontinuiteta. Prodaje se kao atraktivna lokacija, na kojoj će po našem starom običaju nići neki novi sadržaji… Kafane, kockarnice, kupleraji i ostale Grand i Pink parade. Ako već tako mora biti, da li je moguće da će sa nestankom ovog  poznatog filmskog studija, zauvek nestati i kompletan njegov filmski fond koji ima  važno i značajno mesto u istoriji jugoslovenskog filma? Ko o tome treba da vodi računa? Mi kao pojedinci ili Ministar kulture i njegovo resorno Ministarstvo? Žalosno je i sramotno što se Ministarstvo, umesto da štiti i spasava kulturnu baštinu, ovom prilikom oglasilo i proglasilo nenadležnim za ovaj slučaj, dajući kratko obrazloženje  da je reč o preduzeću u stečaju.



Da li je “Avala” samo preduzeće ili je “Avala” mnogo više od toga? Iz pijeteta prema kulturnom gigantu koji tone i nestaje, ne bi ga trebalo maliciozno zvati preduzećem, jer je “Avala” bila i ostala mnogo veća i važnija od svih nas. Ne zna Ministar da je “Avala”  jedan od najvećih i najznačajnijih evropskih filmskih studija u kome su stasale mnoge generacije naših najboljih filmskih stvaralaca, u kome su se snimali najveći svetski hitovi, u koji su dolazila najpoznatija imena svetskog glumišta, najpoznatiji i najveći svetski producenti i ostala svetska filmska elita. Ne zna Ministar da je u Avalinom filmskom fondu nekoliko stotina dragocenih, značajnih i vrlo vaznih filmskih ostvarenja od izuzetnog značaja za kulturu ove zemlje… “Slavica”, “Saša”, “Marš na Drinu” , “Skupljači perja”, “Čovek nije tica”, “Tri”…. Da je Ministar od svojih savetnika obavešten na vreme, možda bi se zbog glasa javnosti i potrudio da spase ova dragocena umetnička dela. Mogao je, ali nije… Svojom izjavom o nenadležnosti iskopao je samo još veću raku za sahranu “Avala filma”. Možda će jednog dana uvaženog gospodina biti sramota što je vodio ministarstvo koje se nije ni najmanje potrudilo niti angažovalo da spase Avalin filmski fond…. Možda hoće, a mozda i neće, jer u ovoj kaljuzi i žabokrečini od nekulture svi oni dobro plivaju….

Neka je večna slava našoj AVALI…

Foto: RTS

5 days left until the auction of Avala Film.

Today we visit the film laboratory, as part of our last tour through the film city which will be sold on April 22, 2015.

DEJAN KARAKLAJIĆ, 17. april, 2015
ODTAMNJENJE

Za nas klince iz Kino Kluba Beograd, AVALA FILM, (prvo se nalazila u Aberdarevoj ulici, gde je danas polusrušena RTS, pa je prešla u Filmski Grad), bila je pojam, Olimp do koga se trebalo uspeti.  Gore su čekali filmski Bogovi, Radoš Novaković, Žika Čukulić, Vladimir Pogačić, Saša Petrović i mnogi drugi.  Većina je nosila crne naočare, za sunce jer su se tada upotrebljavale “brute”, rasveta sa takozvanim Voltinim lukom, koja je štetila očima.  Naravno, mnog od njih nisu skidali crne naočare ni uveče kada su odlazili u Klub književnika, jer su tako svima pokazivali ko su i šta rade.

Ceo Filmski grad je odisao umetničkom ozbiljnjošću i visokim profesionalizmom.  Mi, Kinoklubaši smo u Filmski grad dolazili sa puno respekta kada je trebalo da se prepiše ton za montažu, razvije negativ i rentira neki kostim ili pištolj.

Ovde su defilovale filmske zvezde iz Amerike, Evrope i po neko iz Sovjetskog Saveza.  Gradili su se veliki objekti i snimali filmovi sa mnogo statista i konja.  U polugotovoj zgradi studija, gde su danas studija RTS, bila je konjušnica sa stotinka konja, vlasništvo Košutnjaka.  Mnogo beogradskih momaka su ofarbali kosu u plavo da bi statirali ili bili kaskaderi u DUGIM BRODOVIM Džefa Kardifa.  Posle ovoga filma, lepotica, Beba Lončar je postala internacionalno tražena glumica.  Filmski radnici koji su radili u koprodukcijama su učili nove tehnike i usavršavali se.  Filmska akademija je bila tek u povoju.

Ratko Dražević, legendarni direktor Avale je dao prvu šansu Makavejevu (Čovek nije tica). Nekoliko mladih reditelja je dobilo prve filmove u Avali.  Film je tada CVETAO!

REZ

1977. godine sam napravio svoj prvi film Ljubavni život Budimira Trajkovića, za Avalu, koja je već tada bila na silaznoj putanji.  Odlaskom Ratka, manje su se radile koprodukcije.  Manje je novca dobijano od države.  Već tada Avala nije “sijala” kao ranijih godina.  Veliki finansijski uspeh Bude Trajkovića dao je ideju Savi Lazareviću, novom direktoru CFS Košutnjak, da mi ponudi poziciju umetničkog direktora.  Borio sam se sa ostalima iz Avale i CFS Košutnjak da snimimo što više filmova i uspeo sam da proizvedem 15-tak za dve godine. 1980. godine sam otišao iz Jugoslavije.

REZ

Sa dolaskom Jugoeksporta u vlasništvo, počeo je pravi pad Avale. Tekstilni biznis, kao i druge stvari kojima su se oni bavili nisu se uklapale u filmski posao.  Počelo je čerečenje zemljišta i zgrada, počeo je haos koji je rezultirao bankrotstvu Jugoeksporta, koje zapravo guta u svom propadanju i Avalu.

REZ

Postojali su razni planovi da se Avala spase i transformiše u profitabilno preduzeće. I ja sam bio inicijator jednog od njih. Očigledno je da Država nema interes da bilo šta učini sa njom, jer je jedino ona, sada u mogućnosti da je spase.  Skorašnja izjava još uvek važećeg ministra za kulturu je bahata i zbog toga i sramna.  Kaže “nisu oni nadležni jer je Avala u procesu likvidacije”.  Voleo bih da vidim kako bi se on ponašao da je Narodno pozorište u likvidacij (da se dozvoli, pre svega da do toga dođe) i da se prodaje da se na njegovom mestu napravi robna kuća, ili da se Kolarčev univerzite ili Narodni muzej pretvore u hotele ili stambene zgrade.  Avali se upravo to dešava, a po mom mišljenju ona se po vrednosti meri sa ovim ustanovama kulture.

ZATAMNJENJE

Nadam se iskreno da posle ovog zatamnjenja ne dolazi natpis KRAJ već nova sekvenca!