Jednog dana, sredinom šezdesetih godina, grupa engleskih producenata dolazi na pregovore oko snimanja filma kod direktora Avala Filma, inače oficira unutrašnje bezbednosti. Oni ga pitaju da li može da im garantuje određene tehničke uslove zasnimanje filma, na šta dobijaju pozitivan odgovor. Zatim ga pitaju da li može da garantuje da u toku snimanja neće biti rata u Jugoslaviji. On uzima telefon, obavlja kratak razgovor, zatim poziva sekretaricu i diktira joj sledeće pismo: »Kao direktor Avala filma, garantujem da u toku snimanja ovog filma neće biti rata u Jugoslaviji«. Pismo potpisuje i predaje zaprepašćenim Englezima. U zemlji u kojoj je komunistička vlast podržavala kinematografiju, sve je moglo da se desi – ili da se spreči.
1945. Tito osniva Avala film u Beogradu, u tom trenutku drugi najveći filmski studio u Evropi. Ubrzo se ustanovljava žanr ”partizanskog filma” čija je uloga bila legitimisanje mita na kome počiva nova Jugoslavija. Kroz idealizovano prikazivanje Narodno Oslobodilačke Borbe i glorifikaciju Titove uloge kao vrhovnog komandanta posleratne socijalističke rekonstrukcije, ovi filmovi imaju zadatak da tu idealizaciju učine stvarnom.
Cinema Komunisto istražuje mit o Jugoslaviji i ljude koji su kreirali njenu fikciju. Govori o tome koja je bila uloga onih kojima je bio dodeljen zadatak da prave filmsku naraciju zemlje koja je i sama mogla biti fiktivna.
Jugoslovenski posleratni film karakterišu dve specifičnosti: komunistička vlast koja filmom želi da promoviše zemlju ne samo unutar njenih granica, već i u inostranstvu i vrhovnog komandanta, ”plišanog diktatora”, koji pored toga što prvi gleda svaki film koji se u zemlji proizvede, gleda i najmanje po jedan film svakoga dana tokom 32 godine. Njegov omiljeni žanr? Vesterni i partizanski.